Билтен Врховног штаба народноослободилачких партизанских одреда Југославије, бр. 7 и 8 (Ужице, 1. октобар 1941)
PeopleJosip Broz Tito TermsUstaše EventsThe Yugoslav Partisan War
Савјетовање претставника штабова и команданата народноослободилачких партизанских одреда Југославије
Велики бројчани пораст народноослободилачког партизанског покрета, који у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, на Кордуну, Лици итд. све више прераста у опћи народни устанак против окупатора и његових домаћих агената, — наметнуо је потребу да се одржи ово савјетовање, које ће имати огроман значај за даљи ток борбе, за потпуно ослобођење свих народа Југославије. Својим јунаштвом, достојни својих предака, партизани народа Југославије су у досадашњим борбама постигли огромне успјехе. Очишћен је већи дио територије од окупатора и њихових слугу у Србији, Босни и Херцеговини, у Црној Гори и дјелимично у Лици и на Кордуну. Борбе се настављају и даље свом жестином. Њемачки окупатори трпе у Србији пораз за поразом, трпе велике губитке у материјалу и људству, а најјачи ударац задат им је тиме што не могу да извозе из Србије разна природна богатства: руде, жито и друге намирнице; жељезнички саобраћај и други путеви су већим дијелом порушени и стално се уништавају. Житом и стоком богата Мачва и Посавина биле су до сада недокучиве за фашистичке пљачкаше. Ове богате и плодне равнице држе чврсто у својим рукама херојски партизани и један дио војних четника — све до Обреновца и Умке. Већи дио српских рудника или је већ у рукама партизана или је онеспособљен за дуже вријеме. Српски партизани нису више мале чете које нападају из шума на непријатеља — то су данас крупне борбене јединице, чврсто повезане штабовима и способне за крупне операције против непријатеља српског народа.
Претрпјевши низ великих пораза у отвореној борби или из засједа, њемачке фашистичке банде се не усуђују да излазе из градова. Али, партизани су их потражили и у градовима. Њима је отет читав низ градова Србије. Ужице, Чачак, Крупањ, Лозница, Ивањица, Ариље, Љубовија, Умка итд. нападнути су и заузети од партизана, а њемачке фашистичке чете и издајничке банде Недића и Љотића су уништене, заробљене или натјеране у бјекство. Градове Ваљево, Шабац, Обреновац итд. чврсто су опколили херојски партизани и један дио савезничких нам војних четника. Положај опкољених Нијемаца и издајника српског народа нимало није ружичаст.
Положај окупатора у Србији је очајан. У свом безграничном бијесу њемачки бандити стално шаљу своје авионе да бомбардирају и пале мирна села, да у масама убијају становништво. Из чврсто опкољених градова њемачка артиљерија стално пуца на околна села претварајући их у рушевине и згаришта. При томе уништавању Нијемце помажу Недићеве и Љотићеве банде. Обучени у српску и њемачку униформу, ови бандити чине нечувена звјерства над српским становништвом. Они кољу српске жене, дјецу и старце исто онако као што то чине и Павелићеве усташе у Хрватској. Народ безгранично мрзи ове подле издајице. Недић, Љотић и Пећанац, заједно са њемачким окупаторима, шаљу безброј шпијуна на ослобођену територију да роваре и шпијунирају међу народом, али благодарећи будности читавог народа, овакви изроди се брзо откривају и уништавају.
Из извјештаја претставника Босанско-херцеговачког главног штаба партизанских одреда види се да су партизани у тим крајевима постигли крупне успјехе у борби против уједињених усташких, њемачких и италијанских сила. Освојена је велика количина ратног материјала, очишћен је велики дио територије и ослобођено више градова и варошица. Сарајево је опкољено, а исто тако и Зворник и Вишеград, који су пред падом.
Пропао је покушај усташких Павелићевих бандита и окупатора да распиривањем националне мржње и међусобног истребљивања српског, муслиманског и хрватског становништва онемогуће ослободилачку борбу народа Босне и Херцеговине. Огромна је заслуга комуниста и партизана што су на вријеме предузели све мјере да се осујети овај паклени план њемачких и италијанских окупатора. Српско становништво све више увиђа да му није непријатељ муслиманско и хрватско становништво, већ усташке Павелићеве банде и да му је главни непријатељ њемачки и италијански окупатор. Све више муслимана и Хрвата свакодневно долази у ослободилачке партизанске одреде. Крваве зулуме над српским становништвом искоришћавале су разне пљачкашке банде да под именом четника пљачкају и убијају недужно хрватско и муслиманско становништво. Овај братоубилачки покољ, на који потстрекавају окупатори, постаје све рјеђа појава у Босни и Херцеговини. У томе је велика заслуга партизанских одреда, па је то и убудуће најважнији задатак комуниста и партизана да потпуно ликвидирају злочиначке планове окупатора и њиховог крвавог слуге Павелића, да у борби за ослобођење стварају братство и јединство народа у Босни и Херцеговини, на Кордуну и у Лици.
Слабост партизанског покрета у Хрватској лежи у томе што он углавном обухвата српско становништво на Кордуну, у Лици итд., а међутим врло мали број Хрвата-сељака. Најсвјеснији дио радништва одазвао се позиву Комунистичке партије и ступио у партизанске одреде. Али ни ти одреди немају довољно потпоре од хрватског становништва, које са зебњом очекује посљедице крвавог масакрирања српског становништва од стране дивљачких усташких хорди Павелићевих. Чак и оне сељачке масе које мрзе окупаторе и Павелићеве усташе боје се одмазде послије побједе над фашистичким окупаторима и усташама. Они се боје да ће за усташке зулуме одговарати читав хрватски народ. Разумије се, то је неоправдан страх. Све зависи од самог хрватског народа. Зависи од тога да ли ће он толерирати и трпјети Павелићеву страховладу, зависи од тога да ли ће стајати пасивно или ће активно ступити, раме уз раме са српским народом, у борбу против Павелићевих банди и окупатора. Хрватски народ има све могућности да опере срамоту са свог имена, коју му је нанио огавни хрватски издајник. Та се срамота може опрати само с оружјем у руци, уништавањем изрода Павелића и његове крваве руље пљачкашких бандита. Она се може опрати устанком хрватског народа и његовим ступањем у партизанске одреде, она се може опрати борбом против окупатора, вођеном раме уз раме са српским и осталим народима Југославије. Комунисти и партизани у Хрватској дужни су то неминовно објашњавати хрватским сељацима и радницима. Окупаторима гори тло под ногама у Југославији. Њиховом потпуном поразу мора допринијети свој дио и хрватски народ.
Партизанима у Словенији није још пошло за руком да успјешно поведу словеначки народ у борбу. Они су се повукли у шуме, умјесто да буду заштитници народа, немилосрдно прогоњеног са својих посједа и из својих домова, лишеног свега, опљачканог од њемачких окупатора. Немилосрдно истребљивање и прогонство словеначког народа из његове постојбине створило је све услове за опћи народни устанак, али словеначки другови то нису знали искористити. Та се грешка мора хитно исправити.
На савјетовању су изишли на видјело многи недостаци и погрјешке. Има секташких појава према савезницима у борби, или према засада неутралним групама четника које још нису вољне да ступе у борбу, али нам нису ни непријатељске. Сукоб са свим тим групама мора се избјегавати. Таквима треба стрпљиво објашњавати потребу јединства српског народа у борби против окупатора. Треба им објашњавати да је баш сада час за одлучну борбу против непријатеља српског народа.
У погледу међусобне повезаности партизанских одреда било је такођер доста недостатака. Али то се није осјећало док су наши одреди били малобројни, док нису почели предузимати веће операције итд. Сада су ти одреди нарасли до крупних јединица и таква неповезаност може постати фатална не само за исход борбе већ за сам опстанак одреда.
У неким одредима дисциплина је још слаба; има још самовоље и разних испада. Те појаве су разумљиве кад се има у виду да су у партизанске одреде дошли људи који уопће нису били вични војној дисциплини и животу. Уклањање тих недостатака — то је задатак политичких комесара и командира. Партизански одреди морају се одликовати не само великом храброшћу већ и чврстом дисциплином и другарством, јер ће само тако бити способни да изврше своју хисториску мисију: ослобођење народа Југославије од омражених окупатора и разних народних изрода.
Партизански одреди Југославије освјетлали су име својих народа пред читавим свијетом и моћи ће наставити своју борбу до коначне побједе над свим непријатељима народа.
Наредбе
I
Наређује се свим штабовима и командантима партизанских одреда на територији Југославије да се у најкраћем року побрину да партизани буду, по могућности, подједнако обучени и са одговарајућим ознакама на капама.
1. На читавој територији Југославије партизани носе на капама антифашистички знак — црвену петокраку звезду.
2. На територији Србије партизани морају, осим звезде, имати и траку српске тробојке 3 см дуге и 1,5 широке. Трака стоји водоравно испод звезде.
3. На територији Босне и Херцеговине партизани морају имати на капи, осим звезде, српску и хрватску тробојку у облику троугла, и то изнад звезде.
4. На територији Хрватске, партизани у чисто хрватским крајевима морају имати, осим звезде, и хрватску тробојку, која стоји водоравно испод звезде. На територији где се налази српско и хрватско становништво, партизани морају имати, осим звезде, српску и хрватску тробојку у истом облику као и у Босни.
5. На територији Словеније партизани морају имати, осим звезде, и словеначку тробојку. Тробојка се ставља испод звезде водоравно.
6. На територији Црне Горе партизани морају имати, осим звезде, и црногорску тробојку која дође водоравно испод звезде.
II
Сви штабови и команданти партизанских одреда морају се у најкраћем року побринути за одговарајуће националне заставе на својој територији. На средини заставе, преко целе ширине, треба да стоји петокрака дрвена звезда.
Врховни штаб народноослободилачких партизанских одреда Југославије има заставу: на десном крају црвеног поља југословенска тробојка са петокраком звездом у средини.
III
Поздрав бораца Народноослободилачког покрета је стиснута десна песница код слепоочнице.
За Врховни штаб народноослободилачких партизанских одреда Југославије
Тито