Переписка ЦК ВКП(б) и ЦК КПЮ — Prepiska CK SKP(b) i CK KPJ, 1948

Письмо ЦК ВКП(б) ЦК КПЮ, 27 марта 1948 года

Секретно

Товарищу Тито и другим членам ЦК компартии Югославии

Ваши ответные письма от 18 и 20 марта получены. Ваш ответ мы считаем неправдивым и потому совершенно неудовлетворительным.

1. Вопрос о Гагаринове можно считать отпавшим, поскольку Вы отказались от каких-либо обвинений в отношении Гагаринова, хотя мы продолжаем считать, что здесь имела место клевета на т. Гагаринова.

Приписываемое т. Крутикову заявление насчет будто бы отказа Советского правительства от торговых переговоров в этом году, как видно, не соответствует действительности, поскольку т. Крутиков категорически отрицает то, что ему приписывается.

2. По вопросу об отзыве военных советников источником нашей информации являются заявления органов Министерства Вооруженных Сил и сообщения самих советников. Как известно, наши военные советники направлены в Югославию по настоятельной просьбе югославского правительства, причем советские военные советники были выделены для Югославии в гораздо меньшем количестве, чем просило об этом югославское правительство. Следовательно, Советское правительство не имело намерения навязать своих советников Югославии.

Однако, впоследствии югославские военные руководители, в том числе Коче Попович, сочли возможным заявить о необходимости сократить число советских военных советников на 60%. Это заявление мотивировалось по-разному: одни говорили, что советские военные советники слишком дорого стоят для Югославии; другие утверждали, что югославская армия не нуждается в усвоении опыта советской армии; третьи заявляли, что уставы советской армии являются трафаретом, шаблоном и не представляют ценности для югославской армии; четвертые, наконец, слишком прозрачно намекали на то, что советские военные советники даром получают жалованье, так как от них нет никакой пользы.

В свете этих фактов становится вполне понятным оскорбительное для советской армии известное заявление Джиласа на одном из заседаний ЦК югославской компартии о том, что советские офицеры стоят в моральном отношении ниже офицеров английской армии. При этом, как известно, это антисоветское заявление Джиласа не встретило отпора со стороны других членов ЦК югославской компартии.

Таким образом, вместо того, чтобы по-дружески договориться с Советским правительством и урегулировать вопрос о советских военных советниках, югославские военные руководители занялись шельмованием советских военных советников и дискредитацией советской армии.

Понятно, что такое положение не могло не создать вокруг советских военных советников атмосферу недружелюбия.

Было бы смешно думать, что Советское правительство согласится при таком положении оставить своих военных советников в Югославии.

Поскольку югославское правительство не давало отпора этим попыткам дискредитации советской армии, оно несет ответственность за создавшееся положение.

3. Источником нашей информации по вопросу об отзыве советских гражданских специалистов являются, главным образом, сообщения советского посла в Белграде Лаврентьева, а также заявления самих специалистов. Ваше заявление о том, что Срзентич сказал будто бы торгпреду Лебедеву, что советские люди за получением экономических сведений должны обращаться выше, т. е. в ЦК КПЮ и к Правительству Югославии, совершенно не соответствуют действительности. Вот сообщение Лаврентьева от 9 марта:

«Срзентич, помощник Кидрича по Экономсовету, заявил торгпреду Лебедеву, что имеется решение правительства, которое запрещает госорганам и учреждениям представлять кому бы то ни было какие-либо экономические материалы. Поэтому, несмотря на имевшуюся ранее договоренность, он не сможет представить Лебедеву соответствующие данные. Органам Госбезопасности поручено осуществлять за этим делом контроль. Срзентич сказал также, что Кидрич сам намерен переговорить об этом с Лебедевым».

Из сообщения Лаврентьева видно, во-первых, что Срзентич ни единым словом не упоминал о возможности получения экономической информации в ЦК или в Правительстве Югославии. И вообще смешно было бы думать, что за любой экономической информацией можно обращаться в ЦК или в Правительство, — для этого существуют нормальные хозяйственные органы Югославии, откуда раньше и получали советские люди необходимую экономическую информацию.

Из сообщения Лаврентьева видно, во-вторых, не то о чем Вы пишете, а нечто совершенно противоположное, а именно то, что советские представители в Югославии отдаются под контроль и надзор органов безопасности Югославии.

Не лишне будет отметить, что подобную практику слежки за советскими представителями мы встречаем только в буржуазных странах, и то не во всех.

Следует также отметить, что югославские органы безопасности ведут слежку не только за представителями Советского правительства, но и за представителем ВКП(б) в органе Коминформа тов. Юдиным.

Было бы смешно думать, что Советское правительство согласится держать своих гражданских специалистов в Югославии при таком режиме, созданном для них.

Как видно, и здесь ответственность за создавшееся положение несет югославское правительство.

Таковы причины, вынудившие Советское правительство отозвать своих военных и гражданских специалистов из Югославии.

4. В своем письме Вы выражаете желание сообщить Вам и о других фактах, которые вызывают недовольство СССР и ведут к ухудшению отношений между СССР и Югославией. Такие факты, действительно, существуют, и хотя они не связаны с отзывом гражданских и военных советников, мы считаем необходимым сообщить их Вам.

Первое. Нам известно, что среди руководящих товарищей в Югославии имеют хождение антисоветские высказывания вроде того, что «ВКП(б) перерождается», что «в СССР господствует великодержавный шовинизм», что «СССР стремится экономически захватить Югославию», что «Коминформ является средством захвата других партий со стороны ВКП(б)» и т. п. Эти антисоветские высказывания обычно прикрываются левыми фразами о том, что «социализм в СССР перестал быть революционным», что только Югославия является подлинным носителем «революционного социализма». Конечно, смешно слышать подобные речи о ВКП(б) от сомнительных марксистов типа Джиласа, Вукмановича, Кидрича, Ранковича и других. Но дело в том, что эти высказывания имеют давнишнее хождение среди многих руководящих деятелей Югославии, продолжаются и теперь и, естественно, создают антисоветскую атмосферу, ухудшающую отношения между ВКП(б) и югославской компартией.

Мы безусловно признаем право за любой компартией, в том числе и за югославской компартией, критиковать ВКП(б), как и право ВКП(б) критиковать любую другую компартию. Но марксизм требует, чтобы критика была открытая и честная, а не закулисная и клеветническая, когда критикуемый лишен возможности отвечать на критику. Между тем, критика со стороны югославских деятелей является не открытой и честной, а закулисной и нечестной, имеющей вместе с тем двурушнический характер, ибо дискредитируя своей «критикой» ВКП(б) за спиной, они официально фарисейски хвалят ее и превозносят до небес. Именно поэтому подобная критика превращается в клевету, в попытку дискредитировать ВКП(б), в попытку развенчать советский строй.

Мы не сомневаемся, что югославские партийные массы с негодованием отвергли бы эту антисоветскую критику, как чуждую им и враждебную, если бы они знали об ее существовании. Мы думаем, что именно поэтому указанные югославские деятели стараются вести эту критику скрытно, за кулисами, за спиной масс.

Не мешает вспомнить, что когда Троцкий задумал объявить войну ВКП(б), он тоже начал с того, что стал обвинять ВКП(б) в перерождении, в национальной ограниченности, в великодержавном шовинизме. Он, конечно, прикрывал все это левыми фразами о мировой революции. Однако, как известно, Троцкий сам был перерожденцем, а потом, после того как он был разоблачен, перекочевал открыто в лагерь заклятых врагов ВКП(б) и Советского Союза.

Мы думаем, что политическая карьера Троцкого достаточно поучительна.

Второе. У нас вызывает тревогу нынешнее положение компартии Югославии. Странное впечатление производит тот факт, что компартия Югославии, являясь правящей партией, до сего времени еще не легализована полностью и все еще продолжает находиться в полулегальном состоянии. Решения органов партии как правило не публикуются в печати. Не публикуются также отчеты о партийных собраниях.

Не чувствуется в жизни компартии Югославии внутрипартийной демократии. Цека партии в своем большинстве не выборный, а кооптированный. Критика и самокритика внутри партии отсутствует или почти отсутствует. Характерно, что секретарем ЦК партии по кадрам состоит министр госбезопасности. Иначе говоря, партийные кадры отданы по сути дела под наблюдение министра госбезопасности. По теории марксизма партия должна контролировать все государственные органы страны, в том числе и министерство госбезопасности, а в Югославии получается нечто обратное, ибо партию по сути дела контролирует министерство госбезопасности. Этим должно быть и объясняется, что самодеятельность партийных масс в Югославии стоит не на должном уровне.

Понятно, что мы не можем считать такую организацию компартии марксистско-ленинской, большевистской.

В югославской компартии не чувствуется духа политики классовой борьбы. Рост капиталистических элементов в деревне, а также в городе идет полным ходом, а руководство партии не принимает мер, чтобы ограничить капиталистические элементы. Югославскую компартию убаюкивают гнилой оппортунистической теорией мирного врастания в социализм капиталистических элементов, заимствованной у Бернштейна, Фольмара, Бухарина.

По теории марксизма-ленинизма партия расценивается как основная руководящая сила в стране, имеющая свою особую программу и не растворяющаяся в беспартийной массе. В Югославии наоборот, основной фактической руководящей силой считают Народный фронт, а партию стараются растворить в Народном фронте. В своем выступлении на 2 конгрессе Народного фронта Югославии тов. Тито говорит:

«Имеет ли коммунистическая партия в Югославии какую-нибудь другую программу, отличную от программы Народного фронта? Нет. Коммунистическая партия не имеет другой программы. Программа Народного фронта — это ее программа».

В Югославии, оказывается, считают эту странную теорию о партии новой теорией. На самом деле здесь нет ничего нового. В России еще 40 лет тому назад одна часть меньшевиков предлагала растворить марксистскую партию в беспартийной рабочей массовой организации и заменить первую второй, а другая часть меньшевиков — растворить марксистскую партию в беспартийной трудовой рабоче-крестьянской массовой организации и заменить первую второй. Как известно, Ленин квалифицировал тогда этих меньшевиков как злостных оппортунистов и ликвидаторов партии.

Третье. Нам непонятно, почему английский шпион Велебит продолжает оставаться в системе мининдела Югославии в качестве первого помощника министра. Югославские товарищи знают, что Велебит является английским шпионом. Они знают и то, что представители Советского правительства также считают Велебита шпионом. И все же, несмотря на это, Велебит остается первым помощником мининдела Югославии. Возможно, что Югославское правительство думает использовать Велебита именно как шпиона Англии. Как известно, буржуазные правительства считают вполне допустимым иметь в своем составе шпионов великих империалистических держав, милость которых они хотят себе обеспечить, и согласны, таким образом, поставить себя под контроль этих держав. Мы считаем такую практику абсолютно недопустимой для марксистов. Как бы то ни было, Советское правительство не может поставить свою переписку с Югославским правительством под контроль английского шпиона. Понятно, что поскольку Велебит все еще остается в составе руководства иностранными делами Югославии, Советское правительство считает себя поставленным в затруднительное положение и лишено возможности вести откровенную переписку с Югославским правительством через систему мининдела Югославии.

Таковы факты, вызывающие недовольство Советского правительства и ЦК ВКП(б) и ведущие к ухудшению в отношениях между СССР и Югославией.

Эти факты, как уже сказано выше, не связаны с вопросом об отзыве военных и гражданских специалистов, тем не менее они играют немалую роль в деле ухудшения отношений между нашими странами.

27 марта 1948 года. Москва.

По поручению ЦК ВКП(б)
В. Молотов
И. Сталин

Pismo CK KPJ drugovima J. V. Staljinu i V. M. Molotovu, 13. aprila 1948.

Odgovarajući na Vaše pismo od 27. marta 1948. godine, moramo najprije naglasiti da nas je strahovito iznenadio ton i sadržina pisma. Mi smatramo da je uzrok za takvu sadržinu pisma, odnosno optužbe i stavove po pojedinim pitanjima, nedovoljno poznavanje stanja kod nas. Nama je nemoguće objasniti Vaše zaključke ičim drugim, nego time da Vlada SSSR-a dobija netačne i tendenciozne informacije od svojih organa koji, zbog neobaveštenosti, mogu crpsti takve informacije od raznih ljudi, bilo od poznatih antipartijskih elemenata, bilo od raznih nezadovoljnika. Na Plenumu CK KPJ došlo je jasno do izražaja i utvrdilo se, da su članovi CK KPJ S. Žujović i A. Hebrang glavni krivci u pogledu davanja netačnih i klevetničkih informacija sovjetskim pretstavnicima u Jugoslaviji, kako o navodnim izjavama nekih rukovodećih ljudi, tako i o našoj partiji uopšte. Oni su takvim netačnim klevetničkim informacijama htjeli prikriti svoj antipartijski rad i već mnogo ranije ispoljene tendencije i pokušaje razbijanja jedinstva rukovodstva i partije uopšte. Osim toga, informacije od takvih ljudi ne mogu biti ni objektivne, ni dobronamjerne, ni tačne, a obično imaju određeni cilj. U konkretnom slučaju, te informacije imaju za cilj, da napakoste rukovodstvu naše partije, tj. novoj Jugoslaviji, da otežaju i onako težak rad na izgradnji zemlje, onemoguće petogodišnji plan, a samim tim ostvarenje socijalizma u našoj zemlji. Nama je nerazumljivo zašto pretstavništvo SSSR-a još do danas nije nastojalo da takve informacije najprije provjeri kod odgovornih ljudi u našoj zemlji, odnosno da traži obavještenje po takvim informacijama bilo od CK KPJ, bilo od Vlade. Davanje takvih informacija mi smatramo, kao antipartijski rad, a i antidržavni, jer to kvari odnose između naših dviju zemalja.

Ma kako neko od nas volio zemlju socijalizma SSSR, on ne smije ni u kom slučaju manje voljeti svoju zemlju, koja takođe izgrađuje socijalizam, u konkretnom slučaju Federativnu Narodnu Republiku Jugoslaviju, za koju je palo stotine hiljada njenih najnaprednijih ljudi. Mi vrlo dobro znamo da se to tako shvata i u Sovjetskom Savezu.

Nas naročito čudi što sve to nije bilo pokrenuto kad su bili u Moskvi Kardelj, Đilas, Bakarić, kao delegati naše partije i vlade. Kao što se iz vašeg pisma vidi, pomenute i slične informacije Vaša vlada imala je do dolaska naše delegacije u Moskvu. Nama izgleda da se onda moglo postaviti pred našu delegaciju kako pitanje postupka prema vojnim i civilnim stručnjacima, tako i ostala pitanja…

U Vašem pismu od 27. marta proizilazi da se kod nas vodi antisovjetska kritika, odnosno kritika SKP(b). Navodi se da se ta kritika vrši među rukovodećim ljudima KPJ. Dalje, da se ta kritika vodi iza leđa masa, članova partije, da je ta kritika nepoštena, zakulisna, licemjerna, itd. Pri tome su navedena i imena: Đilasa, Vukmanovića, Kidriča, Rankovića, pa se kaže: i drugih. Dakle, navedena su imena nekolicine najpoznatijih i najpopularnijih rukovodilaca nove Jugoslavije, provjerenih u mnogim teškim situacijama za našu partiju.

Nama je vrlo teško shvatiti kako se mogu upotrebiti tako teške optužbe, a da se ne navedu izvori tih optužbi. Dalje, još je čudnovatije upoređivanje navedenih izjava naših rukovodećih ljudi s nekadašnjim izjavama Trockoga. U pismu se citiraju neke navodne izjave, kao na primjer: „SKP(b) se izrođava“, „SSSR teži da ekonomski osvoji Jugoslaviju“, „u SSSR-u vlada velikodržavni šovinizam“, „Kominformbiro je sredstvo za osvajanje drugih partija od strane SKP(b)“. Dalje: „Ove antisovjetske izjave obično se prikrivaju lijevim frazama o tome da je ‚socijalizam u SSSR-u prestao biti revolucionaran‘, da je sama Jugoslavija pravi nosilac ‚revolucionarnog socijalizma‘…“

To su oni isti ljudi koji su 1941. godine organizovali ustanak protiv fašističkih osvajača, duboko vjerujući u Sovjetski Savez. To su oni isti ljudi koji su se na čelu pobunjenih naroda Jugoslavije, s puškom u ruci, borili pod najtežim uslovima na strani Sovjetskog Saveza, kao jedini iskreni saveznici, vjerujući u pobjedu SSSR-a u najcrnjim danima, baš zato što su vjerovali i danas vjeruju u sovjetski sistem, u socijalizam.

Takvi ljudi ne mogu raditi na tome da „detroniziraju sovjetski sistem“, jer bi to značilo izdati svoje uvjerenje, svoju prošlost. Mi smatramo da te ljude ne bi trebalo procjenjivati na osnovu kojekakvih informacija, nego na osnovu njihove dugogodišnje revolucionarne djelatnosti.

Nazivati takve ljude dvoličnjacima zbog toga što pred masama uzdižu SKP(b) „do nebesa“ — kako se to kaže u pismu — zaista je strašno i uvredljivo. U pismu se dalje kaže — „Mi ne sumnjamo da bi jugoslovenske partijske mase s negodovanjem odbacile ovu antisovjetsku kritiku, kao njima tuđu i neprijateljsku kad bi znale za njeno postojanje“. Da, i mi u to vjerujemo, kad bi to bilo tako kako je prikazano u pismu. „Mi mislimo da se pomenuti jugoslovenski rukovodioci baš zbog toga staraju da tu kritiku vode tajno, iza kulisa, za leđima masa.“ Međutim, nikakvog skrivanja od masa nije moglo biti iz prostog razloga, što nije bilo niti moglo da bude takve ili nekakve slične kritike Sovjetskog Saveza ili SKP(b).

Suprotstaviti ovdje rukovodstvo masama nepravilno je, nepravilno zbog toga što su današnji rukovodioci Jugoslavije i mase — jedno, što su nerazdvojno povezani borbom protiv protivnarodnih režima prije rata, borbom za vrijeme velikog Oslobodilačkog rata i, danas, ogromnim radnim naporima za izgradnju zemlje i ostvarenje socijalizma.

Kod mnogih sovjetskih ljudi postoji jedno pogrešno shvatanje da je do simpatija širokih narodnih masa u Jugoslaviji prema SSSR-u došlo samo od sebe, na osnovu nekih tradicija koje vode svoj trag još iz vremena carske Rusije. To nije tako. Ljubav prema SSSR-u nije došla sama od sebe, nju su uporno prenosili u mase partije i naroda uopšte današnji rukovodioci nove Jugoslavije, uključivši u prvom redu i ove koji se u pismu tako teško optužuju. Današnji rukovodioci Jugoslavije su oni koji su odavno prije rata, ne štedeći ni truda ni žrtava, uporno otkrivali pred masama istinu o Sovjetskom Savezu, usađujući masama Jugoslavije ljubav prema zemlji socijalizma…

Po pitanju unutrašnjeg života KPJ, koje je dodirnuto u Vašem pismu, vidi se da ste dobili potpuno netačne informacije i krivu sliku. Prema tome, mi se s ocjenom naše Partije ne bismo mogli složiti.

U CK KPJ nije većina kooptiranih članova, kao što se tvrdi u pismu, već stvar stoji ovako — „Na Petoj partijskoj konferenciji, — koja je održana u decembru 1940. god. u dubokoj ilegalnosti, na kojoj je bilo prisutno 110 delegata iz cijele Jugoslavije i koja je po odluci Kominterne imala sva prava kongresa — izabran je CK KPJ od 31 člana i 10 kandidata. Od toga broja poginulo je u ratu 10 članova CK i 6 kandidata. Od 7 članova Politbiroa koji je izabran 1940. g. ostalo je živih i radi još i danas 5 članova. Na svoje sjednice Politbiro poziva one članove CK KPJ koji se nalaze u Beogradu. U CK KPJ je kooptirano svega 7 novih članova i to iz kandidata i najboljih rukovodilaca partije. Najzad, iz CK KPJ su isključena u toku rata dva člana, tako da danas postoji i radi 19 članova CK KPJ biranih na konferenciji, i 7 članova kooptiranih, te se, prema tome CK KPJ sastoji od 26 članova. Tako stoji stvar i nikako drukčije.

Što se tiče primjedbi o neodržavanju partijskog kongresa, potrebno je ovdje spomenuti da Politbiro CK KPJ već godinu dana vrši pripreme za kongres KPJ. Mi smatramo da taj kongres treba pripremiti tako da on ima ne samo manifestacioni karakter, već da bude kongres na kome će se donijeti statut i program partije, a taj će program u osnovi kasnije primiti i Narodni front na svome kongresu.

Na osnovu čega se tvrdi u pismu da u našoj partiji nema demokratije? Možda na osnovu informacija Lavrentijeva? Odakle njemu takve informacije? Mi smatramo da on kao ambasador nema pravo da ma od koga traži izveštaje o radu naše partije, — to nije njegov posao. Takve informacije — može dobiti CK SKP(b) od CK KPJ…

Potpuno je netačna informacija da se u KPJ ne osjeća politika klasne borbe, da na selu i u gradu jačaju kapitalistički elementi, itd. Odakle ovakva konstatacija, kada je cijelom svijetu poznato da nigdje na zemlji, poslije Oktobarske revolucije, nijesu izvršene tako temeljite, dosljedne društvene promjene kao u Jugoslaviji? To je činjenica koju nam ne može niko osporiti. Prema tome nerazumljivo je kako se, u vezi s našom partijom, može govoriti o Bernštajnu, Folmaru, Buharinu i gnjilom oportunizmu. Mi ne možemo da se ne ogradimo od takvih netačnosti i uvreda za našu partiju.

U pismu se dalje govori o referatu druga Tita na drugom kongresu Narodnog fronta Jugoslavije, vadi se iz toga referata jedan mali citat i pravi upoređenje s pokušajem razvodnjavanja socijaldemokratske partije od menjševika prije 40 godina…

Drugo — Narodni front Jugoslavije, po svom kvalitetu ne samo da je ravan nekim drugim kompartijama, koje primaju u svoje redove svakoga ko hoće, već je i bolji po svojoj organizovanosti i aktivnosti. U Narodni front Jugoslavije ne može svako ući, iako on danas broji oko 7 miliona članova.

Treće, — KPJ ima potpuno osigurano rukovodstvo u Narodnom frontu, jer je KPJ jezgro Narodnog fronta. Prema tome, nema nikakve opasnosti da će se ona u njemu utopiti — kao što se kaže u pismu. Kroz Narodni front KPJ postepeno ostvaruje svoj program, koji Narodni front dobrovoljno prihvata, smatrajući ga ujedno svojim programom. Eto, to je ono na osnovu čega je Tito kazao da KPJ nema drugog programa.

Nama je žao što se ovako piše o nama i mi potsjećamo na činjenice da u nekim zemljama neke kompartije mijenjaju ne samo forme rada, nego i naziv partije, kao što je to slučaj u Bugarskoj, Poljskoj, i to ne bez saglasnosti SKP(b). Svakako je u tim zemljama potrebno da partije idu tim putem, ali kod nas se kombinacija Fronta, na čelu s KPJ, čvrsto iznutra organizovanom, koja oko sebe snažno povezuje milionske mase Narodnog fronta, pokazala kao najpravilnija. A ipak se onim drugim partijama ne prebacuje da će se utopiti u masama, i ako one imaju i forme rada i forme organizacije prilagođene datim, novim uslovima u svojoj zemlji…

Naša partija nije polulegalna, — kako se to kaže u pismu, — već je potpuno legalna, poznata svakom čovjeku u Jugoslaviji kao rukovodeća sila…

Mi ne možemo vjerovati u to da bi CK SKP(b) mogao osporiti zasluge i postignute rezultate naše partije do danas, jer se sjećamo da nam je takvo priznanje dato više puta ne samo od mnogih rukovodećih ljudi SSSR-a nego i od samog druga Staljina. Isto tako mi stojimo na stanovištu da u društvenom preobražaju u Jugoslaviji ima mnogo specifičnih crta, koje se mogu korisno iskoristiti u revolucionarnom razvitku u drugim zemljama, i već se iskorišćavaju. To ne znači da mi time stavljamo u zasjenak ulogu SKP(b), da stavljamo time u zasjenak društveni sistem SSSR-a. Naprotiv, mi učimo i uzimamo kao primjer sovjetski sistem, ali radi se samo o tome da mi izgrađujemo socijalizam u našoj zemlji donekle u drugačijim formama. Mi na datoj etapi, pod specifičnim uslovima koji postoje u našoj zemlji s obzirom na međunarodne prilike koje su stvorene poslije Oslobodilačkog rata, nastojimo da primijenimo najpodesnije forme rada u ostvarenju socijalizma. Mi to ne činimo da bismo dokazali da je naš put bolji od onoga kojim je išao Sovjetski Savez, da izmišljamo nešto novo, već što nam to svakodnevno nameće život.

Što se tiče Velebita, i pitanja zašto se on još i danas nalazi u Ministarstvu vanjskih poslova, — ta stvar stoji ovako — Kardelj i Đilas su jednom prilikom kazali drugu Molotovu da nam kod Velebita nije sve jasno. Nikakvih konkretnih dokaza mi tada još nismo imali, a nemamo ih ni danas, nego je ta stvar još uvijek u provjeravanju, a mi ne bismo željeli da na osnovu sumnje čovjeka uklanjamo i upropastimo. Što nam nalaže da kod Velebita ne smijemo prenagliti? Prvo, Velebit je član partije od 1939. godine, a prije toga je činio velike usluge partiji…

Ako bi nas pitali ima li nešto čime mi nismo zadovoljni s Vaše strane, onda moramo otvoreno kazati da ima više razloga zbog kojih smo nezadovoljni. Koji su to razlozi? Sve te razloge je nemoguće navesti u ovom pismu, ali ćemo ih ipak navesti nekoliko. Prvo, smatramo nepravilnim da organi sovjetske obavještajne službe vrbuju kod nas, u zemlji, koja ide u socijalizam, naše građane za svoju obavještajnu službu, što mi ne možemo drukčije shvatiti nego kao stvar uperenu protiv interesa naše zemlje. Ovo se radi uprkos tome što su naši rukovodeći ljudi i organi državne bezbjednosti protestirali protiv toga i stavili do znanja da mi to ne možemo dozvoliti. Vrbuju se naši oficiri, vrbuju se razni rukovodioci, vrbuju se oni koji su neprijateljski raspoloženi prema novoj Jugoslaviji.

Mi imamo dokaza da neki organi sovjetske obaveštajne službe, vrbujući naše članove partije, stavljaju u sumnju naše rukovodioce, ruše njihov ugled, prikazuju ih kao nesposobne i sumnjive…

Nama je nemoguće da se složimo s tim da sovjetska obavještajna služba stvara svoju mrežu u Jugoslaviji. Mi imamo državnu bezbjednost i svoju obavještajnu službu za borbu protiv raznih inostranih kapitalističkih elemenata i klasnog neprijatelja unutar zemlje, i ako sovjetski obavještajni organi trebaju neke informacije ili pomoć u tom pravcu, onda je mogu dobiti kad god treba, što je s naše strane i do sada činjeno…

Očigledno je da su SSSR i Jugoslavija životno zainteresovani da se što tješnje povežu. Ali za to je potrebno apsolutno međusobno povjerenje, bez koga ne mogu postojati trajni i čvrsti odnosi između naše dvije zemlje. Sovjetski ljudi, a u prvom redu rukovodioci, treba da vjeruju u to da nova Jugoslavija, pod svojim današnjim rukovodstvom, ide nepokolebljivo u socijalizam!

Dalje, — treba vjerovati u to da SSSR ima u današnjoj Jugoslaviji, pod današnjim rukovodstvom, najvjernijeg prijatelja i saveznika, spremnog da u slučaju teških iskušenja dijeli dobro i zlo s narodima SSSR-a.

Najzad, — iako znamo da SSSR ima ogromnih teškoća oko obnove porušene zemlje, mi s pravom očekujemo pomoć SSSR-a u izgradnji naše zemlje i ostvarenju petogodišnjeg plana, — bez materijalne štete za narode SSSR-a, jer smatramo da je u interesu SSSR-a da nova Jugoslavija bude čim jača, pošto se nalazi prsa u prsa s kapitalističkim svijetom, koji ugrožava ne samo njen mirni razvitak, već i razvitak ostalih zemalja narodne demokratije, pa i razvitak SSSR-a.

Na osnovu svega izloženog, plenarna sjednica CK KPJ ne može da prihvati kao opravdanu ocjenu koju ste u Vašem pismu dali o radu naše partije i njenih rukovodilaca. Naše je najdublje uvjerenje da je po srijedi težak nesporazum, do koga nije smjelo doći i koji se mora najhitnije likvidirati u interesu stvari kojoj naše partije služe.

Naša je jedina želja da bude isključena svaka sumnja i nepovjerenje u čistoću drugarskih i bratskih osjećanja vjernosti našeg CK KPJ Svesaveznoj komunističkoj partiji (boljševika), kojoj ćemo uvijek ostati blagodarni za marksističko-lenjinističku nauku, koja nas je rukovodila do sada i koja će nam i u buduće biti vodilja, — vjernosti Sovjetskom Savezu koji nam je služio i dalje će služiti kao veliki primjer i čiju pomoć našim narodima tako visoko cijenimo.

Mi smo uvjereni da se ovaj nesporazum može likvidirati jedino svestranim uzajamnim objašnjenjem između naša dva Centralna komiteta na licu mjesta, tj. ovdje kod nas.

Zato predlažemo da CK SKP(b) pošalje jednog ili više svojih članova, koji će ovdje imati sve mogućnosti da svako pitanje temeljito prouče…

Pismo CK KPJ drugovima J. V. Staljinu i V. M. Molotovu, 17. maja 1948.

Primili smo Vaše pismo od 4. maja 1948. godine. Bilo bi suvišno pisati o tome koliko je i ovo pismo učinilo težak utisak na nas. Ono nas je ubjedilo o tome da su uzaludna sva naša dokazivanja čak i činjenicama da su sve optužbe protiv nas rezultat krivog obaveštavanja.

Mi ne bježimo od kritike po principijelnim pitanjima, ali se u toj stvari osjećamo toliko neravnopravni da nam je nemogućno pristati da tu stvar sada rješavamo pred Kominformbiroom. Devet partija već je dobilo i bez našeg prethodnog obaveštenja Vaše prvo pismo i zauzele su svoj stav u rezolucijama. Sadržina Vašeg pisma nije ostala interna stvar za pojedine partije, već se to prenijelo i van dozvoljenog kruga, a posljedice su te da se danas vrijeđaju u nekim zemljama, kao Čehoslovačkoj i Mađarskoj, ne samo naša Partija, već i zemlja u cjelini, kao što je bio slučaj s našom parlamentarnom delegacijom u Pragu.

Posljedice svega toga za našu zemlju su vrlo teške.

Mi želimo da se stvar likvidira na taj način da mi na djelu dokažemo da su optužbe protiv nas nepravedne to jest gradićemo uporno socijalizam i ostati vjerni Sovjetskom Savezu, ostati vjerni nauci Marksa, Engelsa, Lenjina i Staljina. Budućnost će pokazati, kao što je i prošlost pokazala, da ćemo ostvariti ono što Vam obećavamo.

Izjava CK KPJ upućena zasedanju Informacionog biroa, 20. juna 1948.

Primivši poziv da uputi svoje pretstavnike na sastanak Informbiroa, koji se već okupio radi „diskusije o stanju KPJ“, CK KPJ moli da se sastanku Informbiroa saopći sledeće:

CK KPJ spreman je uvijek da učestvuje u radu Informbiroa. Ali on ne može poslati svoje pretstavnike na ovaj sastanak Biroa zbog toga što ne usvaja dnevni red sastanka smatrajući da je rješenje pitanja nesuglasice između CK SKP(b) i CK KPJ, koje čini sadržinu nama saopćenog dnevnog reda, od početka pa do ovog sastanka Biroa, bilo postavljeno nepravilno, i to iz slijedećih razloga:

1. Već prvo pismo CK SKP(b) našem CK nije bilo sastavljeno u duhu drugarske kritike, na koju bi CK KPJ mogao odgovoriti u istom tonu, nego u formi grube i nepravedne optužbe koju smo mi, s obzirom na njenu neistinitost, mogli da prihvatimo samo na štetu naše partije i države, ili da je ne prihvatimo.

2. CK KPJ smatra duboko nepravilnim bazirati optužbe protiv jedne bratske kompartije na jednostranim informacijama o tome šta je ko rekao ili na izolirano uzetim citatima, a ne na bazi analize čitave djelatnosti naše partije, koja je prošla kroz tako krupne probe prije rata, u toku rata i poslije rata.

3. Neke od najvažnijih optužbi CK SKP(b) očigledno se temelje na informacijama antipartijskih elemenata protiv kojih je naša partija vodila borbu i prije i za vrijeme i poslije rata. CK KPJ smatra nedopustivim da ovakvi poznati ostaci nekadašnjeg frakcionaštva u KPJ dobijaju podršku CK SKP(b).

4. Rukovodstva partija članica Informbiroa, nekritički prihvatajući optužbu CK SKP(b) protiv naše partije, i ne tražeći od nas nikakva obavještenja osudila su našu partiju u pismenim izjavama i odbila da uzmu u obzir argumente našeg odgovora na prvo pismo CK SKP(b). Neka od njih učinila su u širem krugu svojih partija, pa i javno, postupke na štetu naše zemlje.

5. CK SKP(b) nije prihvatio ni jedan od argumenata iz našeg odgovora na njegovo prvo pismo nego je u odgovoru na to pismo i kasnije iznosio sve teže i potpuno neutemeljene optužbe protiv KPJ. Očigledno je da takav stav nama onemogućuje diskusiju na ravnopravnoj osnovi.

Sve te činjenice su razlog zbog čega se CK KPJ nije saglasio sa iznošenjem nesuglasica na Informbiro, smatrajući da bi to donijelo samo produbljenje a ne rješenje nesuglasica.

CK KPJ potsjeća da je on predlagao CK-u SKP(b) da pošalje svoje pretstavnike u Jugoslaviju radi zajedničkog ispitivanja spornih pitanja na licu mjesta. CK SKP(b) nije prihvatio takav, po našem mišljenju jedino pravilan postupak, nego je, još prije no što je primio naš odgovor, već iznio nesuglasice pred ostale partije iz Informbiroa, tj. on im je dostavio u isto vrijeme kad i nama tekst nama upućenog pisma, na šta su rukovodstva svih partija, osim francuske i italijanske, nama pismom saopćila svoj sud o našoj partiji.

Ovakav postupak nije u duhu sporazuma i principa dobrovoljnosti na kojima bazira Informbiro.

CK KPJ ostaje i dalje pri svom uvjerenju da je samo zajedničko pretresanje spornih pitanja u direktnom dodiru CK SKP(b) i CK KPJ u samoj Jugoslaviji jedini pravilni put da se riješe postojeće nesuglasice. CK KPJ izražava svoje duboko žaljenje što su nesuglasice uzele sa strane CK SKP(b) takve forme i ponovo apelira, kako na CK SKP(b) tako i na Informbiro, da se slože s našim mišljenjem o potrebi direktnog dodira između CK SKP(b) i CK KPJ radi rješenja nesuglasica i da zbog toga skinu s dnevnog reda diskusiju o stanju u našoj partiji, uviđajući nepravilnost takve diskusije bez našeg pristanka.

CK KPJ pozdravlja bratske kompartije i izjavljuje da nikakve nesuglasice neće omesti KPJ da i dalje ostane vjerna svojoj politici solidarnosti i najtješnje saradnje sa SKP(b) i ostalim kompartijama.

Izjava Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije povodom Rezolucije Informacionog biroa komunističkih partija o stanju u Komunističkoj partiji Jugoslavije, 29. juna 1948.

… Povodom objavljivanja pomenute Rezolucije Informbiroa, Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije izjavljuje sledeće:

1. Kritika u Rezoluciji zasnovana je na netačnim i neosnovanim tvrdnjama i predstavlja pokušaj rušenja ugleda Komunističke partije Jugoslavije u inostranstvu i u zemlji, izazivanja zabune u masama u zemlji i u međunarodnom radničkom pokretu, slabljenja jedinstva KPJ i njene rukovodeće uloge. Utoliko je čudnije da je CK SKP(b) odbio da na licu mesta proveri svoje tvrdnje, kako je to predložio CK KPJ u svome pismu od 13 aprila o. g.

2. U Rezoluciji se, bez navođenja ijednog dokaza, navodi tvrdnja da vodstvo KPJ vodi neprijateljsku politiku prema Sovjetskom Savezu. Tvrdnja da su u Jugoslaviji omalovažavani sovjetski vojni specijalisti, a da su građanski specijalisti bili podvrgnuti praćenju od organa bezbednosti — apsolutno ne odgovara istini. Sve do njihovog povlačenja, niko od pretstavnika Sovjetskog Saveza nije, u tom pogledu, ma kad skrenuo pažnju jugoslovenskim pretstavnicima. Potpuno je lažna tvrdnja da je bilo ko od sovjetskih pretstavnika praćen u Jugoslaviji, a najmanje drug Judin. Ova tvrdnja, a naročito ona u vezi s drugom Judinom, ima isključivo za cilj da diskredituje KPJ i njeno rukovodstvo pred drugim partijama.

Naprotiv, tačna je naša tvrdnja, koja je izneta u pismu Centralnom komitetu SKP(b) od 13. aprila a koja se zasniva na nizu izjava članova KPJ, datih svojim partijskim organizacijama, kao i drugih građana naše zemlje, od oslobođenja do danas, a sastoji se u tome, da su ih organi sovjetske obaveštajne službe bezbednosti vrbovali. CK KPJ je smatrao i smatra da je takav odnos prema zemlji, u kojoj su komunisti vladajuća partija i koja ide u socijalizam — nedopustiv odnos i da vodi demoralisanju građana FNRJ i slabljenju i potkopavanju državnog i partijskog rukovodstva. CK KPJ je smatrao i smatra da odnos Jugoslavije prema SSSR-u mora biti zasnovan isključivo na bazi poverenja i iskrenosti i, držeći se toga principa, jugoslovenskim državnim organima nije bilo ni na kraj pameti da prate ili bilo kako kontrolišu građane Sovjetskog Saveza u Jugoslaviji.

3. U Rezoluciji se kritikuje politika KPJ u pogledu vođenja klasne borbe, a naročito politike KPJ na selu. Pri tome se navode poznati stavovi iz Lenjina. CK KPJ ističe da se u svojoj politici ograničavanja kapitalističkih elemenata na selu rukovodi navedenim i sličnim stavovima Lenjina, što su autori Rezolucije — da su se potrudili — mogli pročitati u objavljenim partijskim dokumentima i člancima i ubediti se o praktičnom sprovođenju te politike. Zato optužbe Rezolucije i CK SKP(b) u stvari samo udaraju na otvorena vrata, a objektivno neizbežno vode ohrabrenju i podršci reakcionarnih i kapitalističkih elemenata u gradu i na selu, izazivanju zabune kod stanovništva kao da je za objektivne teškoće, naročito u pogledu snabdevanja, u periodu prelaska od kapitalizma k socijalizmu, kriv CK KPJ i njegova politika. CK KPJ smatra da je, kao metod, nedopustivo procenjivanje njegove delatnosti na bazi pojedinačnih citata istrgnutih iz najrazličitijih perioda borbe ili na bazi pojedinih, izolovano uzetih — i to još iskrivljenih — činjenica. CK KPJ smatra da se pri procenjivanju politike KPJ, kao i drugih partija, mora uzimati u prvom redu praksa Partije — da li Partija postiže ili ne postiže uspehe u borbi za socijalistički preobražaj zemlje, da li u celini slabe ili jačaju kapitalistički elementi, da li slabi ili jača socijalistički sektor narodne privrede.

4. CK KPJ ne može a da sa dubokim negodovanjem ne odbije tvrdnje kako vodeći faktori KPJ skreću na put kulačke partije, na put likvidacije KPJ, kako u Partiji nema demokratije, kako se u Partiji gaje metodi vojničkog rukovodstva, kako se u Partiji „gaze najosnovnija prava članova Partije i da se i na najblažu kritiku neispravnosti u Partiji odgovara oštrim represalijama“ itd. Zar bi mogli članovi Partije koji su neustrašivo gledali kroz hiljade bojeva u oči smrti trpeti u Partiji stanje nedostojno i ljudi i komunista? Tvrdnje kako u Partiji ne sme da se kritikuje i slično, strašna su uvreda svakom članu naše Partije, sramoćenje herojske i slavne prošlosti Partije i njene današnje herojske borbe za obnovu i izgradnju zemlje. CK KPJ podvlači da se zbog činjenice što u nekim partijskim organizacijama nisu još sprovedeni izbori ne može tvrditi da u Partiji nema demokratije. To su ostaci ratnog vremena i burnog posleratnog razvitka kroz koji je prošla KPJ, a postojali su u svoje vreme i u drugim partijama, pa i u SKP(b).

Što se pak tiče tvrdnje da se Partija rasplinjava u Frontu, da vodeći faktori skreću na put kulačke partije, ona objektivno vodi ka razbijanju saveza radnih masa, ostvarenog pod rukovodstvom radničke klase u jedinstvenoj organizaciji Narodnom frontu, kao izolovanju Partije od radnih masa. Koren toj tvrdnji, sem rečenog, nalazi se u nerazumevanju odnosa između Partije i Fronta u Jugoslaviji, u nerazumevanju suštine Fronta u Jugoslaviji i načina ostvarivanja rukovodeće uloge radničke klase u njemu. I u tom pitanju se ne polazi od činjenice, nego od iskonstruisanih tvrdnji, s kojima se, zatim, polemiše poznatim stavovima lenjinizma, koje niko odgovoran u KPJ nikada nije osporavao. A činjenice, kao i mnogobrojne izjave kroz čitav rat i posle rata — ne samo komunista nego i nekomunista u Frontu govore: prvo, da je u Frontu vodeća snaga Kompartije, drugo, da se Kompartija ne rasplinjava u Frontu, nego da, naprotiv, Partija idejno i politički podiže osnovne mase frontovaca, vaspitavajući ih u duhu svoje politike marksizma-lenjinizma; treće, da se Narodni front Jugoslavije na praksi bori za socijalizam, što svakako ne bi moglo biti ako bi u njemu igrale ikakvu ozbiljnu ulogu „šarolike političke grupe“ — buržoaske partije, kulaci, trgovci, mali fabrikanti i sl., kao što se kaže u Rezoluciji, ili ako bi on bio koalicija između Kompartije i drugih partija ili forma sporazuma proletarijata s buržoazijom; četvrto, da ne preuzima Partija program od Fronta, nego, naprotiv, Front dobija osnovni pravac i program od Kompartije, što je i prirodno obzirom na njenu vodeću ulogu u njemu.

CK KPJ pritom podvlači da je dalje idejno i političko zbijanje frontovskih masa, povezivanje političke aktivnosti Partije s aktivnošću Fronta i svestrana aktivnost Fronta — jedan od najvažnijih zadataka Partije.

Najzad, CK KPJ ističe da većina njegovih članova nisu kooptirani, nego izabrani. U svom računanju CK SKP(b) nije uračunao članove Politbiroa, koji su posebno birani na Petoj zemaljskoj konferenciji. Zato broju od 22 člana plenuma CK KPJ, koji pominje CK SKP(b) u jednom svom pismu, treba dodati još sedam članova Politbiroa. Čudovišno je, prebacivati jednom Centralnom komitetu Komunističke partije, koji je u ratu izgubio deset svojih članova, što je na njihova mesta kooptirao sedam drugova, uglavnom iz redova kandidata CK KPJ.

CK KPJ odbija kao smešnu i neistinitu tvrdnju o nelegalnosti KPJ i smatra da je ona, sem ostalog takođe, potvrda nerazumevanja formi rada KPJ u određenim uslovima i određenim momentima. Forme rada KPJ izrasle su iz konkretnih uslova dugogodišnje revolucionarne prakse naše Partije, one su se u toj praksi pokazale kao pravilne i one su bile važan faktor da je Partija osvojila poverenje masa.

5. CK KPJ odbija kao nedostojnu optužbu da u Kompartiji vlada turski režim i da su jugoslovenski rukovodioci zatajili Partiji, kritiku neispravne politike CK, zatajili Partiji i narodu „stvarne uzroke obračunavanja s drugovima Hebrangom i Žujovićem“. CK KPJ nije mogao objaviti pisma CK SKP(b) sve dotle dok to ne učini sam CK SKP(b). Međutim, čitavom širem aktivu KPJ poznat je sadržaj pisma CK SKP(b), a čitavom partijskom članstvu slučaj Hebranga i Žujovića.

CK KPJ mora da izjavi svoje čuđenje kako su pretstavnici partija, članica Informbiroa, mogli da uzmu u zaštitu Hebranga i Žujovića, a da ne traže od CK KPJ nikakve podatke. CK KPJ se čudi zašto se brane ljudi kao na pr. Žujović, koji je 1937. godine, po odluci Kominterne zajedno s Gorkićem isključen iz CK KPJ, ili kao Hebrang, koji je pred ustaškom policijom imao izdajničko držanje, o čemu je obmanuo Partiju, koji su frakcionašili u KPJ i radili na njenom razbijanju i na štetočinskom sabotiranju tempa izgradnje i industrijalizacije Jugoslavije. Zar to nije podrška frakcionaštvu, izdajnicima i razbijačkoj delatnosti protiv KPJ? CK KPJ u vezi s tim objavljuje kao dodatak svoje materijale o Hebrangu i Žujoviću.

6. CK KPJ odbija kao apsurdnu tvrdnju da su u poslednje vreme jugoslovenski rukovodioci s velikom žurbom i iz demagoških razloga doneli mere o nacionalizaciji sitne industrije i sitne trgovine. Te mere su, u stvari, bile pripremljene još šest meseci pre pomenutih optužbi CK SKP(b) protiv CK KPJ i rezultat su jačanja i razvijanja socijalističkog sektora…

7. CK KPJ tvrdi da niko od rukovodilaca ne smatra da Jugoslaviji nije u borbi za izgradnju socijalizma i očuvanje nezavisnosti potrebna pomoć zemalja narodne demokratije i SSSR-a. Samo ljudi koji su izgubili svaku vezu s realnošću mogli bi da tvrde tako nešto. CK KPJ mora pri tom da naglasi da davanje te pomoći i saradnja ne zavisi samo od njega, nego i od zemalja narodne demokratije i SSSR-a. CK KPJ smatra da se ta pomoć mora povezati s unutrašnjom i spoljnom politikom Jugoslavije, a ni u kom slučaju s činjenicom što on nije mogao da primi neosnovane i na neistinama zasnovane optužbe.

Tvrdnje kako se jugoslovenski rukovodioci spremaju na ustupke imperijalistima i na pogađanje s njima o nezavisnosti Jugoslavije — potpuno su izmišljene i spadaju u red najtežih kleveta protiv nove Jugoslavije.

CK KPJ mora, međutim, podvući da je u nekim zemljama narodne demokratije od partiskih i državnih organa učinjen čitav niz ničim neizazvanih postupaka kojima se vređaju narodi Jugoslavije, njihova država i državni pretstavnici i koji vode ka slabljenju pomenute saradnje, ka kvarenju odnosa s Jugoslavijom. CK KPJ ne smatra se obaveznim da ubuduće ćuti o sličnim postupcima.

8. CK KPJ ne smatra da je time što je odbio da diskutuje o greškama za koje nije kriv ma u čemu povredio jedinstvo komunističkog fronta. Jedinstvo tog fronta se ne zasniva na priznavanju izmišljenih i iskonstruisanih grešaka i kleveta, nego na činjenici da li je politika jedne partije stvarno internacionalistička ili nije. Međutim, ne može se preći ćutke preko činjenice da je Informbiro prekinuo principe na kojima je osnovan, a koji su predvideli dobrovoljnost svake partije u odnosu na prihvatanje zaključaka. Informbiro, međutim, ne samo da prisiljava rukovodioce KPJ da priznaju greške koje nisu učinili, nego poziva članove KPJ na pobunu u Partiji, na razbijanje jedinstva Partije.

CK KPJ nikada ne može pristati da se diskutuje o njegovoj politici na bazi izmišljotina, nedrugarskog odnosa, bez uzajamnog poverenja. Takva osnova nije principijelna i u tom i samo u tom smislu CK KPJ je smatrao da nije ravnopravan u diskusiji i da ne može primati diskusiju na toj bazi. I dalje, u vezi s gornjim, CK KPJ odlučno odbija optužbu da je Komunistička partija Jugoslavije prešla na pozicije nacionalizma. Celokupnom svojom unutrašnjom i spoljnom politikom, a naročito svojom borbom u toku Narodnooslobodilačkog rata i pravilnim rešenjem nacionalnog pitanja u Jugoslaviji KPJ je dokazala sasvim suprotno.

Pomenutim neopravdanim optužbama naneta je našoj Partiji, našoj radničkoj klasi i radnim masama, narodima Jugoslavije uopšte i njihovoj nesebičnoj i herojskoj borbi — najveća istorijska nepravda.

Centralnom komitetu KPJ je jasno da će optužbe CK SKP(b) protiv CK KPJ iskoristiti neprijateljska propaganda u cilju klevetanja Sovjetskog Saveza, Jugoslavije i ostalih demokratskih zemalja. Međutim, CK KPJ izjavljuje da ne snosi nikakvu odgovornost za sve te pojave, jer ih nikakvim svojim postupkom nije izazvao.

Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije poziva partijsko članstvo da zbije svoje redove u borbi za ostvarenje partijske linije i još veće učvršćenje jedinstva Partije, a radničku klasu i ostale radne mase, okupljene u Narodnom frontu, da još upornije nastave rad na izgradnji naše socijalističke domovine. To je jedini put i način da praksom dokažemo svu neopravdanost pomenutih optužbi.